Nepotreban bol u leđima

Mora još i to da kažem da sam i ranije imala, povremeno, problema sa leđima, kada bih napravila nagli neuobičajeni pokret, bolela su me nekoliko dana, ali to nije bilo često. Upravo zbog malopre rečenog, mislila sam i ovo će proći, malo melema, malo samomasaže… Međutim, vreme je prolazilo – bol ne. Povremeno je bivao slabiji, ali je bilo dana kada bi me krevet bukvalno izbacio.

Kako je danas, uobičajeno, da se kada se ljudi pitaju za zdravlje, odmah referiše o svim mogućim bolestima, naročito među populacijom kojoj ja pripadam, onoj preko 60 godina, kada god bih pomenula da imam „malo problema sa kičmom“, dobijala bih brojne savete i preporuke kome i kako da se obratim da mi „namesti“ leđa. Ceduljice sa telefonskim brojevima ljudi koji su pomogli nekom rođaku, prijatelju, prijateljevom prijatelju itd. punile su mi novčanik. Neki od tih kostonameštača su imali i tarifu, a kod nekih je bilo „daj koliko hoćeš“. Ježila sam se od prijateljske pomoći i govorila im da ja u takvu vrstu lečenja ne verujem. Gledali su me sa čuđenjem i, gotovo uvređeno, govorili da radim kako hoću, ali da je taj čiča ili baba ili ne znam ko već, pomogao njihovom ovom ili onom, ali nikada njima. Ne samo da ne verujem u njihovu sposobnost „nameštanja“ kostiju već se i bojim da dopadnem u njihove ruke. Još mi se hoda. Možda oni i imaju neki „dar“, ili su naučili ponešto od svojih starih, ali to, svakako nije ono što želim za sebe.

Četiri meseca posle pada osećam se mnogo bolje. Našla sam načina da razrešim problem „izbacivanja“ iz kreveta, jer i dalje na mogu dugo da ležim, ali sada mogu da kontrolišem. Trudim se da što više hodam, naravno polako do umereno brzo, ne bežim od dužih staza, odnosno onih od par kilometara. Dosta dobro sedim, mada se ne bih usudila da putujem autobusom ili kolima veći broj sati. I na kraju mislim da su stari latini su bili u pravu kada su rekli „Doktori leče, priroda isceljuje“.